Буђење

filozofski-fakultet

Напади на студенте, кршење слободе кретања, диверзије, застрашивање и манипулације управе, легитимисање студената од стране лично изнајмљеног обезбеђење факултета, искључивање струје и грејања ствари су са којим су се борили „блокадери” Филозофског факултета током скоро двомeсечне блокаде.

Зацртана четири захтева испуњена, последњи најтеже – бесплатно уписивање до 72 ESPB. Деблокиран је факултет, нови захтеви су повлачење кривичних оптужби против неких „блокадера”.

Подсетник за оне који не знају разлог блокаде и нису упућени у легитимност оваквог начина борбе:
– Студентима ФФ су наметнути нови трошкови уочи почетка семестра који су погађали 60% њих. Блокада је легитиман начин борбе и за њим се посеже када су све друге мере исцрпљене. О легалитету блокаде одржано је предавање, доступно on-line. Предавач је Југослав Тинтoр, адвокат и генерални секретар Адвокатске коморе Србије.

Блокади су претходили институционални начини борбе: петиције, жалбе, јавна окупљања, али су ти видови протеста игнорисани. Одлуке се доносе на збору, месту где студенти гласају и доносе одлуке – вид директне демократије. Главна замерка овом виду демократије је била да због ње влада „тираније мањине”, да мањина студената самовласно доноси одлуке. Али aко су „блокадери“ били у мањини, могли су бити прегласани на збору. Наше друштво је атомизовано и апатично – изостаје солидарност. Када дође до побуна, захтеви су минимални.

Ово јесте борба за студентске партикуларне интересе, али овај протест има и шире друштвене последице. Попуштањем управа факултета је изгубила позицију моћи и послала поруку да овакви начини борбе дају резултате. Ово је уједно и борба против неолибералних реформи у високом образовању. Врата високошколских установа су скоро затворена за децу сиромашнијих слојева друштва. Протест на Филозофском избио је зато што је процентуално већи број сиромашнијих студената на том факултету. Професори (част изузецима) не стају на страну студената због личних социјалних интереса. Управа и неки професори су означили „блокадере” као „нераднике, лењивце, дангубне анархисте”, са намером да их дискредитују у јавности, али су они уствари једини који негују културу отпора у овој земљи. Указали су на слабост факултета и на решавањe проблема у систему високог образовања.

Да ли је губљење наставе од два месеца вредно свега овога? Борба за квалитетнији студијски програм није био један од захтева, али то сигурно треба да буде главни захтев након деблокаде. Не симболично и декларативно залагање Министарства просвете, управе факултета и посебно студената. Очигледно је да то у овој земљи мора кренути од самих студената. Време је да се пробудимо из стања апатије и не дозволимо да незаинтересованост, лични социјални интереси креатора образовне и културне политике побеђују.

Боља времена не долазе, она се стварају тамо где се затекнемо и са оним шта имамо”.

Миљан Милићевић