Reportaža kao fikcija

JJ

Тачно сам знао да ће се ово десити. Дан пред крај рока за предају репортаже немам ништа. Како да напишем репортажу кад нисам био на лицу места ниједног догађаја? Нисам ја крив: дани пролазе, ништа занимљиво се не дешава. Могу тиме само да се тешим и оправдавам своју лењост. Репортажа нема куд ван истине, али овог пута ће имати. Кад немам догађај, актере, време, место и узрок догађаја мораћу сам да их створим. Новинари креирају псеудо догађаје када имају кратке рокове, занемарујући при том истину. Зашто не бих и ја?

Ослонићу се на литерарне вредности репортаже, ако не могу на истинитост. Кад већ измишљам репортажу, могу да створим неочекиван дођај, актере и место. Барем неће бити предвидљива као крајеви холивудских филмова. Додаћу лични печат, своју импресију и готово.

Добро је да новинари не праве збирке репортажа! Јер: као и свака информација, репортажа је предвиђена за једно читање, осуђена је на заборав, заједно са новинама у којима је објављена…

Хмм: Да ли професији треба још један овако „етичан новинар“, да јој подиже углед?
Закључите сами! Ваше коментаре очекујемо на блогу који ускоро постављамо: да разговарамо о жанровима и проверимо колико и како их наша генерација мења:)

M.M.