Prisutnost vs „Prisutnost”

Veasyble_2-210x140

POJAVLJIVANJE na nekom događaju, bilo da se radi o projekciji filma, koncertu neke grupe, likovnoj izložbi, trebalo bi da bude stvarnost, a ne imaginacija. Mnogi događaji koji se odvijaju, koji se dešavaju, imaju uporište u stvarnosti samo zato što smo o njima saznali preko interneta. Da li se oni stvarno odigravaju manje je bitno, privid odigravanja često može biti i postojaniji od samog odigravanja. Da li postoji biće koje stoji iza proizvoda koje je potaknulo taj događaj? Postoji, mi ga vidimo preko neta, mi vidimo njegovu sliku i čitamo njegov stav o čemu bilo. Mi ga poštujemo ili ne, ali to biće ne može da oseti energiju fizičke prisutnosti i temperament publike – bilo u vidu pukih posmatrača ili pasioniranih ljubitelja dela. Istina, autor dela može meriti svoju „cenjenost“ prebrojavanjem poseta i sličnim parametrima, ali se postavlja pitanje koliko to zaista ima uticaja na kreativnu ćud stvaraoca. Deluje kao da se ne nalazimo daleko od rampe koja razdvaja ono što je’ i što će biti. Starnost nestaje, a nastaje privid. Koncerti će se održavati preko interneta, naplaćivaće se poseta a ostatak će se pokrivati prodatim oglasnim prostorom.

Izlazak iz vlastitog doma, „gubljenje“ vremena u prevozu, igranje igre sa vremenskom prognozom,  kako se odenuti i hiljadu stvari koje povlači činjenica izlaska iz kuće. Sve to košta. Pre svega vremena, a onda verovatno i novaca, u zavisnosti od toga o čemu je reč. Istini za volju daleko je udobnije sve što nas zanima pronaći na netu, jer to pre svega ne zahteva tako ‘zlobnu fizičku pokretanciju’, nema straha da nešto može poći naopako. Ako se događaj odloži, ako nestane struje, ako organizatori zakažu, sve se to može mimoići jednostavnim neodlaskom.

Polako dolazimo do problema odnosa koji se vaspostavlja direktnim prisustvom. Kada smo tamo (van stolice/fotelje) daleko potpunije možemo sagledati/doživeti/iskusiti priču, uvideti šta se tu zapravo radi, osetiti energiju koja je nedostupna i osakaćena netom.

Primer bioskopske sale najbolje ocrtava pobornički glas za prisustvom. Gledati film na velikom platnu i uz propratni udar velikih zvučnika se ne može uporediti sa kućnom varijantom puštanja filmova koje smo prethodno skinuli preko torenta. Neki filmovi, istina, i nisu zaslužili bioskopsku projekciju, no drugi, oni koji nešto vrede!? Bilo bi šteta tako nešto ne videti tamo gde to i priliči. Jer najposle, filmovi se uglavnom i prave za bioskop, osim onih (često) manje vrednih direct-to-DVD varijanti. Sam odlazak znači da ćemo platiti nešto, što u igru uključuje finansijski činilac, koji ne treba potcenjivati u stvaranju odnosa prema delu. Okej, platio sam, želim nešto što bi trebalo da odgovori onoj ceni koju sam platio. Samim tim stepen našeg oduševljenja ili pak razočarenja je uzdignut na višu lestvicu u odnosu na kućnu projekciju, gde ukoliko nam se nešto ne dopadne, em što možemo odmah ugasiti, em što nas nije toliko briga ako je to što gledamo zaista loše, jer ne postoji uspostavljanje direktnog odnosa sa kreatorom/stvaraocem/proizvođačem. Znači: element odgovornosti je napušten u samom startu jer stvaraoc baš i ne bi stvarao kada niko u bioskop ne bi zalazio.

Isto stanje i rastojanje je i sa drugim dešavanjima koja povlače neki događaj. Likovna izložba. Videti sliku, fotografiju na ekranu vlastitog računara, ili ‘ne dao bog’, na nekom od ovih modernih čuda u vidu tableta i sličnih pomagala, skrnavi (vrlo verovatno) ambiciju i nastojanje autora da ono što je stvorio drugi vide onako kako to zaista izgleda, a ne smanjeno, lošeg kvalitete ili kako već. Šta se dobija odlaskom na promociju/tribinu knjige? Odgovor je, kao i za prethodne slučajeve – isti.

Glavni kvalitet prisutnosti jeste u njenom povratnom dejstvu: ona zbilja kazuje ko vredi, i koliko vredi, bez maskarade izazvane lažnim „sviđanjima” i drugim delatnostima na netu koje povlače raznovrsna obožavanja. Masa ljudi može podržati nekoga na mreži, pitanje je koliko (i ko!) će, u biti, stati iza njega!

Miloš Matijašević