Radovi radioničara

Srculence_malo

ЗЕМУНСКИ КЕЈ

Постоје три места у нашем граду која нарочито волим. То су: Калемегдан, Ташмајдан и Земунски кеј.

На Земунском кеју се увек нешто дешава. На самом почетку је ресторан “Венеција” у који бих одмах да уђем, али ме мириси са околних тезги привлаче и терају да кренем даље. Оданде ме зову гирице, тамо ми се смеше дебељушкасте крофне, а преко пута њихове пљоснате рођаке, палачинке, па лепо не знам где ћу пре.

Пошто сам се најео, бацам тужне погледе у правцу кукуруза, сладоледа и кокица, за које више нема места.

Е, сад би ваљало да се све то слегне, па зато седам на прву слободну клупу.
Посматрам лепи, широки, лењи и доброћудни Дунав и уживам у мирису реке.
Од Сунца ме великодушно штити густа крошња старог платана.

Од једноличних гласова из околине, капци су ми отежали, и осећам неодољиву потребу за дремежом. Из тог сањарења ме нагло тргне гласна
и продорна труба возића. Сад се придружујем реци људи која тече Кејом. Али, ту бескрајну реку не чине само људи, већ и четвороножни пријатељи. Разних су
об­­лика, величина и особина: дугоноги, мали, лајави, чупави…, али свима је на уму само једна мисао: да узалудно и упорно вуку на супротну страну од својих власника.

Динамичности целе слике доприносе и деца на бициклима и ролерима, која изводе слалом међу шетачима. Гледајући час бродиће и чамце који се снено љуљушкају на води, час малишане за којима јуре неуморни родитељи, нисам ни приметио да сам стигао до крајњег циља своје шетње.

Испред мене се указала велика, шарена играоница на којој је врвело од задихане деце. Спремно улећем међу њих, не марећи што сам то
већ помало и прерастао. После бесомучног пењања и скакања, сав црвен и знојав, напуштам играоницу и крећем кући.

На Земунском кеју једноставно не може да вам не буде лепо. Позитивна енергија је просто опипљива, и тамо нема места за тугу. Зато, ако сте некад тужни или усамљени, пут под ноге и правац Земунски кеј!

 

 

Алекса Грзинчић, VII4
ОШ „Војвода Степа Степановић”