U susret novom izdanju BELDOCSa

download

I ovog proleća, od 8. do 15. maja, za ljubitelje dokumentarnih ostvarenja, nakon Martovskog i festivala „7 veličanstvenih”, svoj izbor na 11 lokacija u Beogradu prikazuje dvanaesti po redu Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs. Publika će moći da vidi više od 100 premijera savremenog dokumentarnog filma u 14 različitih selekcija. Pored domaćeg i takmičarskog programa, na festivalu vas očekuju i muzički, biografski i umetnički dokumentarci, izbor iz savremenog portugalskog dokumentarnog filma, kao i
retrospektiva autora Kazua Hare i Gorana Devića.

U nastavku prenosimo razgovor sa umetničkim i bračnim parom Brečević – Geskom i Robertom, čiji umetnički film „Sanjajući sećanja na danas”, smešten u mistični južni Meksiko, predstavlja putovanje u mitski prostor Oaksake u kojem zajedno sa njihovom petogodišnjom ćerkom Katjom otkrivaju složene priče u kojima se vreme, sećanje i nostalgija kontinuirano obnavljaju. Ovaj umetničko-hipsterski film biće prikazan u sklopu selekcije „Landscape“ u subotu, 11. maja u 17.30 u Jugoslovenskoj kinoteci (Sala Makavejev).

Geska i Robert Brečević: Naš film je mnemonička poruka u boci koja se prenosi u budućnost

Robert i Geska Brecevic

Šta vas je inspirisalo da snimite film „Sanjajući sećanja na danas”?

Navikli smo da se slobodno krećemo između različitih materijala i medija – u našem slučaju to uključuje video, elektroniku, instalacione radove, mapiranje projekcija, fotografiju, tekst, skulpturu i još mnogo toga. Ipak, snimanje filma nije nešto što je prirodno za nas. Subjekt našeg filma – uspomene, vizije i ljubav prema slikama tražio je da stvorimo format koji je za nas problematičan. Film je danas ugrađen u industriju i odiše moći. Manipulacija je sastavni deo tog jezika zbog čega smo morali ponovo da pogledamo filmove iz prošlosti kako bismo se uverili da to ne mora da bude tako. Na lošoj internet konekciji u Oaksaki, trebalo nam je nedelju dana da „skinemo” „Sans Soleil” Krisa Markera. Najzad, pogledali smo ga i odmah zaspali. Sledećeg dana, pokušali smo isto, i tom prilikom uspeli da odgledamo dvadeset minuta pre nego što smo zadremali. Ova pojava se ponavljala i narednih dana. Očigledno, rad na užasnoj toploti u Oaksaki imao je udela u tome. Ipak, bili smo srećni što smo se ponovo povezali sa našim omiljenim filmom – nežnim filmom koji bi mogao osloboditi umove i emocije što je toliko analogno jeziku snova da ne osećate razliku. To je za nas imalo smisla, i upravo je to bila divna inspiracija za naš film.

Kako je izgledao misaoni proces tokom snimanja filma?

Pitanje „Zašto ovo radimo?” nikada nije napustilo našu sobu, i ono odzvanja u svim fazama procesa. Kompulzivni auto-skepticizam je naš metod. Budući da nas je dvoje, u stanju smo da iznesemo sve sumnje na videlo ubijajući entuzijazam koji je zalutao povlačeći nas dole – negiramo dok ne dostignemo negaciju negacije, Hegelijansku sintezu. Odbacili smo toliko stvari na putu, taj se proces ustalio. U početku smo imali naivni set ideja o snimanju dokumentarca i šta bi to od nas zahtevalo. Intervjuisali smo zanimljive ljude sa ciljem da otkrijemo kako nismo odobrili intervju na konceptualnom nivou. Šta zaista znači kada se ljudi prisećaju i svedoče putem samostalno odabranih reči? Snimanje njih jednako je remedijaciji već posredovanog dokumentovanja samouspostavljenog performansa, a ne snimanje indeksa života, trenutaka itd. Bili smo odlučni u tome da ne pravimo reprezentativni sistem gde svaka osoba čini specifičan skup interesa a film predstavlja sukob tih interesa – to je više definicija priče, odgovor na pitanje „o čemu se u filmu radi”. Ukoliko biste izostavili intervjue sa zanimljivim ljudima, ako ne biste imali sukoba i ne želite da portretišete interesantne etnografski „druge”, šta vam preostaje? Pa, nešto što je teško prodati.

Dreaming the memories of now still 3

Kako je vaša ćerka reagovala na uključivanje u rad na ovom filmu?

Radili smo sa svo četvoro naše dece, čineći ih delom naših umetničkih radova. Tako je naša ćerka Katja, kao najmlađe dete koje je već imalo priliku da vidi sve video instalacije njenih braće i sestre na ekranu, jednostavno očekivala – ne, zahtevala je da bude uključena u „porodični biznis”. Ona je sebe predložila za tu ulogu, da tako kažem. Za završetak filma trebalo je nekoliko godina. Mi sami radimo montažu i post-produkciju, tako da se Katja navikla na umetnost montaže – kako se značenje i značaj neke slike može promeniti na osnovu sečenja i ritma. Ona nam je često asistirala u snimanju zvučnih zapisa.

Svesnost o filmu kao materijalu definitivno je unapredilo njemu medijsku pismenost, što će biti značajna stvar kognitivnog opstanka za buduće generacije. Film je prvenstveno pravljen za nju, mnemonička poruka u boci koja se prenosi u budućnost. Ona je i dalje veoma entuzijastična zbog filma i koristi ga kako smo nameravali – kao način da se ponovo poveže sa Oaksakom, naseljem Santa Ana Zegače i sa nama kao roditeljima. Ona sada snima svoj film sa još dva prijatelja – Astonom i Ejlom AjPedom.

Da li ste zadovoljni reakcijama onih koji su film videli?

Sa jedne strane, imali smo ekstremno pozitivnu povratnu reakciju na film. Sa druge strane, film nije pogledalo mnogo ljudi što je razumljivo jer mu nedostaje „osećaj hitnosti”. Svakako, pogled u oči onih koji su pogledali film je neprocenjiv. Možda je ovaj post-liminalni kinematografski pogled najbolje objasnio kompozitor muzike, nakon što je pogledao film: „Predivno i misteriozno. Moraću da potrošim više vremena razmišljajući o tome pre nego što dobijem bilo šta osim nejasnih utisaka. Osećao sam se kao da sve vreme sanjam.”  Njegov komentar je bio posebno ohrabrujući jer nas je vratio na naša iskustva sa „Sans Soleilom”: zaspali smo gledajući filmu Krisa Markera ne zbog dosade, već potpuno opušteni i zavedeni jezikom snova.

Planovi za budućnost? Imate li nove projekte?

Pišemo knjigu pod nazivom „Objašnjavajuće napomene i post-liminalni scenario za film Dreaming the Memories of Now”. Knjiga sadrži sve što ste ikada želeli da znate o životu i umetnosti. To je enciklopedija koja pokriva široku lepezu tema: kolektive u Oaksaki u kojima ćete možda morati da imate fleksibilnu levu nogu, ili o tome kako su birokrate u Čehoslovačkoj kažnjavale jugoslovenske špijune tako što su sistematski pogrešno pisali njihova imena, kao i kako dete koje stalno vrišti može izazvati „krizu prisustva“ gde je jedino rešenje da budete deo rituala čišćenja bosiljka, trljanja alkohola i jajeta. I još mnogo, mnogo više. Knjiga će sadržati mnoštvo estetski ugodnih slika iako se ne radi o umetničkoj knjizi, a sadržaće i dugačku pesmu od 1312 paragrafa koja priziva filmove koje ste možda videli ili niste.

Takođe, nastavljamo da se družimo sa našom „Blackmagic” kamerom – nova ideja za film uključuje kolektivne dnevnike snova na grčkom ostrvu i seljane koji iskopavaju zakopane ikone.

A - logo - jpeg